Charlston je legao da spava posle dugog i teskog dana (gledao pornice kao lud) pa je meni ostavio na zadatak da napishem prvi post o nechemu (Sa rechima "slushaj Eki...malo sm popjo...idi ti naseri es tamo nesto a ja..."(posle toga je zaspao drzeci se za daljinski upravljach dok je tv bio podeshen na porno kanal i pojachan do maksimuma)).Ushushkao sam ga i stavio mu njegovog omiljenog medvedica ,zvanog T-rex, pod mishku.
Elem da pochnem ja..
Danas sam se setio kako smo Charls i ja ishli na jednu zabavu kod jedne fine gospodje Marlen.Bili smo josh mladici ne preterano pametni a ni preterano okupani,nismo znali sta nas cheka tamo.To je bilo vreme prohibicije u Americi, premda to nije imalo nikakve veze sa nama jer smo mi ziveli u Londonu u to vreme.Stalno smo mastali o zenskom drustvu jer ga kao dechaci nismo puno imali (a i prostitutke su bile skupe).Ova prilika se pokazala kao savrshena da dokazemo da smo i mi na neki nachin ziva bica,da imamo osecanja i cenimo dobre osobine kao sto su lakomislenost i sposobnost glupih ljudi da reaguju kada ne treba.Kupili smo bocu viskija i nabrali smo nekoliko ruza iz komshijskog dvorista tako da smo bili spremni za polazak.Nismo znali gde zaista stanuje Marlen,niti smo znali mnogo o njoj...zapravo upoznali smo je na raskrsnici izmedju Norveshke i Voltove dok je cekala da predje preko puta tako sto smo je pitali koliko je sati.A ona vidievshi da smo siromashni pozvala nas je da dodjemo na zabavu na adresu koja je pisala na papiru.Bili smo isuvishe pijani da bi shvatili zasto smo pozvani a i nije nas mnogo bilo briga jer je u pitanju bila zena.Kada smo stigli na adresu videli smo ogromnu kucerinu na dva sprata sa bashtom,fontanom,privatnim igralishtem za decu i garazom.Shokirani prizorom pozvonili smo na vrata gde nam je otvorila Marlen i sa smeshkom proshaptala "udjite".Sam pogled na hodnik prepun slika nas je odushevio.
Brzo nas je sprovela do glavnih vrata iza kojih se odrzavala zabava , ali sam prethodno morao da udarim Charlstona jer je drzao ruke u dzepovima i gledao u sliku gole igrachice...a svi znamo sta to znaci...Usli smo u sobu a ona je pricala nesto o rasturanju zabave.Ja lichno nishta nisam razumeo ,dok Charlston sa druge strane nije ni slushao.Nabacili smo mudre izraze lica i potvrdno smo klimali glavama.Primetio sam da nas gosti pomalo chudno gledaju a u taj trenutak nas je Marlen ostavila same.
Za trenutak zabava je stala i svi su gledali u nas.Bili smo grozno odeveni u odnosu na njih ali smo idalje imali te super izraze lica.Posle smo saznali da je Marlen ispricala svima kako smo mi prijatelji njenog oca i kako smo poremeceni.Bash dok je ona to prichala ja sam se okliznuo o tepih i uhavtio se za policu na kojoj je bila vaza , oborio sam je i polupao.Charlston nije bio nista bolji posto se napio i poceo da se unosi u face gostima i pricha ne razumljivo.Svi su bili shokirani!Marlenin otac je gledao belo misleci da je upropashcen ,ali tada mu je sinula ideja.Izasao je na sred sobe uzeo chasu i prodornim glasom poceo da besedi:
"Molim za malo paznje...Kao sto vidite ova dva coveka ovde su iz ustanove za ljude sa psihickim problemima koju sam ja podpomogao.Pogledajte ih...pogledajte njihove tuzne izraze lica...oni nisu imali detinjstvo kao mi....Oni su nespretni i shashavi (smeh kroz sakrivene suze)...ja licno nisam mogao da ih gledam tako tuzne i odlucio sam da im pomognem,zar i vi ne biste pomogli ovim jadnim ljudima?Samo zelim da kazem momci (stiskajuci nam ruke) da ste dobrodoshli ovde bez obzira na vashu proslost...Molim aplauz za ove ljude!...."
Novinari su nas slikali kako se rukujemo dok su ljudi aplaudirali glasno sa osmesima.Prishao nam je jedan od njih i rekao "momci nasmeshite se, bicete na naslovnoj strani London expresa!".Svi su se radovali i zabava se zavrshila uspeshno tako da je Marlenin plan da unisti oca propao.Cak stavishe postali smo zvezde tih pet minuta dok nas nisu izbacili i odvezli ispod mosta da nas tuku.
Pouka ove priche je....Nikad ne primaj pozive na zabavu od zene koje si upoznao na cosku dve ulice...
Zelim vam prijatan dan i puno sexa....vash Edvard
No comments:
Post a Comment